Матијашевићи

Сања Мирковић, 3. 12. 2017.

Да још увек има оних који цене праве вредности и гаје љубав према ономе што је у њиховом најужем окружењу, из дана у дан потврђују људи који на различите начине исказују свој локалпатриотизам. Најчешће су они окупљени око локалог спортског колектива најбољи пример за то, а у Нишу то су оне праве Нишлије – Мераклије.

Многи од њих од малих ногу учени су да воле Раднички и све што има везе са овим брендом и иконом града на Нишави, а права је срећа када ти људи умеју да љубав пренесу и на своје наследнике. Породица Матијашевић из Ниша прави је пример како једна породица треба да изгледа и како да на најбољи начин промовише свој град и своје окружење. Лазар (4), Софија (6) и Страхиња (8) имали су ту срећу да њихови родитељи, Саша и Сузана, од првог дана утичу на њих на прави начин.

Оно што посебно радује љубитеље нишког фудбалског клуба је чињеница да је на улицама града све више деце са обележјима Радничког, а велике заслуге за то иду на адресу оних који овим малишанима свакодневно дају прави пример. Деца су оличење својих родитеља и кућног васпитања које им они намећу а када је то васпитање усмерено ка љубави према својим локалним институцијама сасвим је јасно да ће они израсти у добре људе који ће своју околину волети и чувати.

Прича породице Матијашевић креће од Сашине љубави и привржености фудбалском клубу Раднички. Још као мали, када је био 2.разред основне школе, бавио се овим спортом, што је даље проузроковало и прве доласке на трибине стадиона Чаир. Ипак, са одрастањем дошле су и обавезе које су га повремено спречавале да прати мечеве али је и у тим моментима био срцем уз свој вољени клуб.

Након вишегодишње паузе и таворења по нижим ранговима такмичења Раднички је у сезони 2012/13 поново доспео у елиту и постао стандардни члан Суперлиге Србије. Од тог дана Раднички у овом рангу такмичења бележи све боље резултате. То је била прилика и да најстарији, тада трогодишњи Страхиња, оде на своју прву утакмицу. Од тог дана Страхиња не пропушта ниједну утакмицу Радничког у Нишу и на ближим гостовањима!

Било да је напољу температура у „дебелом” минусу или плусу, његова љубав према локалном клубу не познаје границе.

„Идеја је била да своју децу научимо да воле свој град и да не буду странци у њему” објашњава Саша, који се са својом супругом Сузаном труди да на најбољи могући начин васпитава своју децу. Највише их, каже, мучи када их неко пита да ли навијају за Црвену звезду или Партизан, јер тада не знају шта да одговоре.

Оно што је можда несвакидашње на нашим просторима, а што ови људи покушавају да наметну као стандард је то да и мама редовно прати утакмице, па тако чак и када клинци оду код баке и деке, са својим супругом Сашом је стални гост на трибинама Чаира.

Матијашевићи су радо виђени гости Чаирских трибина, што потвђује и чињеница да им Мераклије чувају места на Југу, а где год се појаве изазивају позитивне реакције и одушевљење. Клинци су, каже тата, као маскоте, чим уђу на стадион сви погледи су усмерени ка њима а често се дешава и да људи пожеле да се фотографишу са Софијом, Лазом и Страхијем.

На питање који им је омиљени играч једногласно кажу „ЦАКИ!” али на том списку су и Лазар Арсић и Марко Мркић, које ови малишани обожавају!

На првенственој утакмици са ОФК Београдом 27. априла 2013. године ФК Раднички је на новом стадиону са својим верним Мераклијама прославио 90. рођендан. Тог дана, рођен је и најмлађи члан породице Лазар Матијашевић, што никако није случајност.

То је била прва утакмица на коју је пошла Софија и први дан када је Лазар почео да живи за Раднички. Од тада, сво троје заједничким снагама бодре нишког суперлигаша али и раде на његовој промоцији свакодневно носећи мајице, шалове, капе и остале реквизите са грбом црвено-беле тврђаве. Лазар чак и не жели да крене у обданиште уколико преко своје гардеробе нема мајицу Радничког. За њега је то незамисливо. А за његове родитеље то је доказ да су успели у својим намерама и да ће њихова послушна деца послужити као пример својим вршњацима.

Док Лазар и Страхиња успешно тренирају фудбал, Софија ужива у вожњи ролерима. И не само да је веома вешта у томе, што је показала на недавно одржаној трци у Нишкој Бањи, освојивши треће место, она је освојила и трећу награду на Нектаровом ликовном конкурсу. Софи каже да другарице из предшкоског баш и не прате фудбал као она и додаје да поред Цакија посебно воли и Лазара Арсића.

Каже да и њена браћа једнако воле нашег везисту и додаје „Када играмо фудбал Лаза увек буде Лазар Арсић!”.

Један од најчешћих проблема родитеља који би да своју децу одведу на стадион јесу проблематични навијачи. Све је више оних који имају одређену дозу страха, па већ у старту одустају од усмеравања своје деце ка трибини. У Нишу, тврди Саша, тога нема: „Наша трибина је доста здравија од осталих. Немам никакав страх да своју децу поведем на Чаир. Не смета им ни гужва ни гласно навијање, једино имају проблем са димом од бакљи када навијачи Црвене звезде или Партизана гостују код нас, али их ни то не спречава да дођу и навијају за Раднички” додаје он.

Вечита тема у Нишу су и „вечити”. Зашто навијати за Раднички, а не за Звезду или Партизан, најбоље говори, каже, ситуација када су играчи поменутих клубова носили спорне мајице на терену. Спортисти су узори наших најмлађих суграђана и не би требало да им дају овакав пример, сложио се Саша. То је само један у низу разлога зашто треба изабрати свој локални клуб, пре свих осталих, километрима удаљених од нас.

Што се тиче тренутне енергије око клуба, незавидне ситуације на трибинама и резултата Радничког, који би ове године могли коначно да га одведу у квалификације за европска такмичења: резултати нису пресудни, то потврђује и чињеница да смо највише навијача на трибинама имали када смо се борили за опстанак. Потребно је уложити веома мало пара и труда да би ова екипа изашла у Европу – каже Сале и додаје како би било лепо да се навијачи што пре врате на стадион, за шта је неопходан пре свега добар маркетинг и организовани обиласци нишких школа. „Родитељи имају превише обавеза да би посветили пажњу фудбалу и разоноди. Ту би у помоћ требало да им прискоче наставници физичког васпитања који би могли да организују групни одлазак на утакмице, а људи из клуба би могли да отворе северну трибину која је ионако празна, одакле би најмлађи навијачи пружали подршку нашим фудбалерима” предлаже Саша.

И није чудо да овакви конструктивни предлози долазе са његове стране, јер је професија којом се бави уско повезана управо са децом, поред Основне школе „Чегар” Саша ради и у Специјалној школи са домом ученика „Бубањ”. Његова супруга такође је део колектива Дома ученика Средњих школа, па не чуди што ово двоје људи имају здраве и праве методе васпитавања своје деце, што би свакако требало да послужи као пример другима.

Не само они, већ и многи људи који су запослени у нишким образовно-васпитним установама труде се да деци дају ваљани пример, а једна од њих је и васпитачица Милена Првуловић-Стојковић која своју љубав према Радничком свакодневно преноси на децу. Она је и помогла у осмишљавању слогана „Баш прија бити Мераклија” који ће се ускоро наћи и на мајицама нишких навијача свих генерација.

Раднички је тренутно на седмом месту табеле Суперлиге одакле дочекује сутрашњи сусрет са београдским Радом. Након тога очекују га још два дуела са Чукаричким и Радником из Сурдулице а онда одлази на зимску паузу. Једно је сигурно: док је оваквих људи попут Саше, Сузане, Софије, Лазара, Страхиње, Милене и многих других правих Нишлија – за Раднички нема зиме! Они су пример свима нама и доказ да у Нишу још увек постоје лепо васпитани људи који негују праве вредности.